К  А  Р  М  А 

"...НЕ БОЈ СЕ,  ја сам први и последњи и живи; и бијах мртав и ево жив сам у вјекове вјекова, амин. И имам кључеве од пакла и од смрти." (Отк. 1, 17-18)

Да ли је живот компликована или једноставна појава, да ли је последица бескрајно замршених хемијских процеса или је „просто“ само створен и удахнут, да ли је ту, само да бисмо га одживели или је у оквиру неког много већег плана, него што га ми можемо и замислити, била је и биће, велика и моћна тајна спознаје. Уобичајени страх од смрти обухвата пре свега нашу немогућност да сагледамо разлог зашто, па и како, се мора умрети. Наравно ту је и питање шта је после смрти, како то да сва наша искуства, знања, сећања, нестану тек тако и да их више нема? Зар да баш никакав духовни траг не остане за нама, без икаквог отиска у простору и времену? Зашто смо онда све учили, радили, зашто смо се радовали, туговали, смејали, ако све нестаје без трага и остане само празнина? Још ако верујемо у постојање душе, проблем се продубљује са питањем: „Шта је после?“.

Па добро, ако се плашимо свега тога, зашто се не упитамо шта је било пре нас, зашто се не yплашимо тога и те празнине, када нисмо ни постојали и времена кога се и не сећамо? У најмању руку, и после и пре биће и било је, исто! Хм, да ли је то баш тако?

Проблеми везани за живот се, наравно, не завршавају само питањима почетка и краја, већ много више и самим проблемима живљења. Ту је једно од основних питања, питање неједнакости  у људским односима, од рођења до смрти, те уско везано за то и питање патње. Срећа, несрећа, здравље, болест, лепота, богатство, сиромаштво, трагедија, успех или неуспех, љубав, породица, деца, усамљеност, младост, старост...Разноликост дуалности је огромна, али су рођење и поготово смрт, свима исти именитељ.

Све религије света и сви филозофски правци, бавили су се тим проблемима и тражили одговоре  или давали могућа решења, али се ипак издваја, па и по својој значајној популарности, један поглед, на све то. Наизглед, нуди универзално решење свега горе наведеног, кроз однос узрока и последице, као и потребе неједнакости и патње. То је теорија реинкарнације, односно теорија карме.

Симбол реинкарнације, Jokhang, Ласа, Тибет

Учење о реинкарнацији је старо учење, по коме постоји више живота у генези људске душе, где се душа после смрти материјалног тела и неког посмртног периода, инкарнира на Земљи у ново људско тело у моменту зачећа или рођења, са циљем даљег личног духовног и креативног унапређења и усавршавања, те подизања на више духовне нивое. ( Нећемо ширити тезу о свим могућим варијацијама, теоријама, врстама и облицима реинкарнација). 
Врсту и облик реинкарнације одређује карма, односно збир лоших и добрих дела, учињених, па и неучињених у ранијем или ранијим животима душе, што је у ствари принцип узрока и последице. Ако смо у ранијим периодима чинили зло, то исто или врло слично зло нам се, као бумеранг враћа у неком будућем животу, те је тако душа у сталном процесу учења. Тиме се остварује облик предестинације, као усуд или судбина, односно предодређености за будуће, програмиране  животне ситуације. Како, значи, живимо последице ранијих, пре свега лоших одлука и деловања у односу на жива бића око нас, то прихватање своје судбине, олакшава патњу, невољу, болест, неуспех, јер смо све то и заслужили. Наравно, свесно деловање има неупоредиво већи значај од ненамерних или у незнању учињених ствари. Срећа, успех, лепота, богатство, слава, власт или моћ су тиме, уствари постали награда за раније успешне и свесно у  доброти одживљене животе, те је тако добијене дарове потребно поштовати. Награда и казна.

На тај начин, карма постаје закон моралног напретка те и делује као закон, заснован на сопственој одговорности појединца пре свега, али и разних група, па и народа. Као закон, он не познаје случајности и све је усмерено на процес учења и сазнања шта је потребно учинити да би се поправила, већ постојећа карма и покушај исправљања ранијих грешака. 
Тако улазимо у други домен остваривања карме, а то је сопствена активност, да својим новим животом, поништимо негативне аспекте из ранијих живота и створимо нове кармичке обрасце и праведност око нас и у нама самима. Тиме се, опет, укључује у све то закон слободне воље, односно слобода избора сопствених активности ка добру или злу, те будућа карма постаје збир деловања предодређених, судбинских утицаја, узрока и последице, представљених као угаоно камење темеља новога живота плус деловање наше слободне воље и акције, као даље надградње. Сликовитије речено, раскрснице су судбинско, а избор путева лично опредељење и деловање.

Како је живот кратак, те недовољан за неопходно велики број искустава и потребан ниво учења, јавља се потреба за великим бројем инкарнација, односно реинкарнација. Посебно зато, јер се човек  не сећа својих ранијих живота, те није у могућности да одмах или уопште сазна који му је задатак и шта је потребно све урадити, да би се одабрао прави животни пут. Зато је ту присутан период одрастања и првих учења, када се могу и одредити правци будућих деловања. Међутим, што је човек постајао савременији, ударање главом у зид је постајало све чешће и чешће. Истина, има примера где се многа деца сећају неких детаља, који се могу подвести под раније животе или се то чини у техникама хипнотичке или нехипнотичке регресије (техника враћања у раније животе) или се утврђује, наводно, кроз кармичке хороскопе.

Место настанка теорије карме је углавном Индија, са својим религијама, пре свега хиндуизмом, врло је присутна у будизму, па код питагорејаца итд, да би је у 19 и 20 веку обновили теозофи и антропозофи. Наравно постоје значајне разлике у појединим ставовима у свим теоријама, али је суштина, да душа живи и после смрти, било у целини или неким својим аспектима, на појединим вишим духовним плановима, те кроз стечено и усавршено искуство, сама доноси одлуке о новој инкарнацији на Земљи, где ће кроз нову креативност, а кроз сопствено доживљено искуство, покушати да напредује у спознајама. Тада, уз садејство, савете и помоћ духовних водича (сетимо се, сада већ бројних примера клиничке смрти), долази до најзначајнијег момента, а то је  одлука о новом телу, када се бирају место рођења, нација, родитељи, будући проблеми, болести, тешкоће, задаци, опредељења, породица итд, итд. У ново, изабрано тело реинкарнира се ЈА и са првим удахом почиње да живи нови живот и упија прва сазнања. ( Међутим,  и нова научна знања, а која само потврђују стара, доказују да бебе и у пренаталном периоду, пре рођења, пролазе кроз процес учења и формирања личности, ако ништа друго, а оно бар као доживљај онога што чини и ради мајка, пре свега, као и њено окружење, односно доживљај породичних односа. Чак и мисли о, рецимо абортусу, могу имати значајан утицај на каснији развој детета. Како такав чин нечије воље, скоро сигурно није могуће осмишљавати на вишим духовним плановима, абортус добија изразито негативну димензију). Тиме је остварен човеков циљ, победа над смрћу, чиме се сваки пут, душа уздиже, те достиже нирвану или одлази на више Божанске нивое или све више приближава Богу, зависно од врсте теорије.

Често је и сам крај живота појединца показатељ неких ранијих утицаја, те се као пример често наводе приче попут оних из књиге Бенедикта „ Прича о карми“, али се онда поставља питање масовних несрећа или природних непогода, где велики број људи страда, а ми, нисмо у стању да утврдимо њихове узајамне везе. Истина, неке од теорија карме имају понеки одговор и на то питање.
Ту је, као загонетка и питање везано за децу, значи за душе које још нису стигле да у потпуности остваре своје задатке и циљеве, или ми за то не знамо, као и питање, зашто се не сећамо својих ранијих живота, јер би тиме процес учења био убрзан.

Како је цела суштина у веровању да постоји душа, поставља се још и питање апсурда, када атеисти верују у карму и реинкарнацију, што је иначе масовна појава, а не верују у Бога, који је душу и створио.

У исламу се сматра, да је Бог довољно моћан да створи тела за све душе и душе за сва тела, док је циљ душе одлазак у рај, па је реинкарнација, теорија заблуде.

Хришћанство, наравно, има за циљ спасење душе и човека од искушења, греха и смрти у очекивању Другог доласка и васкрсења. Тајна живота сe решава само тајном смрти, а тајна смрти, тајном васкрсења, где устаје цело тело (не материјално потпуно исто, јер није увек исто ни у животу). Значи душа у телесном облику.

Већ поменута сећања код деце, на неке раније утицаје или откривене тајне ранијег живота кроз технике хипнотичке и нехипнотичке регресије, (које технике аутор овог текста познаје), хришћанство, које свакако прихвата постојање зла, тумачи као присуство нечије душе или духа, најчешће злог, који се представља као душа дотичне особе у неком ранијем живота, јер и у самој историји и религије и цркве постоје бројни примери разних виђења и визија и многобројних сведочанстава контакта и са Светима, али и са злим дусима, као искушењима. Ако пак кроз људе делују, често, душе, духови или дуси, било које врсте, онда и њихово само постојање није доказ о реинкарнацији, већ напротив о потпуно другој врсти утицаја.

Са друге стране, у  Старом Завету, односно Старом Савезу Бога са човеком, Бог на више места говори о кажњавању потомака због учињеног греха, чак до трећег, четвртог колена! Зашто би Бог кажњавао мене и моју душу, за туђе грехе, оца, мајке, бабе, деде итд? У хришћанству бисмо то назвали духовним утицајем наших предака, те култ и поштовање мртвих, као и посебне молитве, па и обреди, чија је сврха пре свега опроштај грехова предака, указују на посебну димензију схватања загробног живота, али и његовог утицаја. "И за њега се неко, доле на Земљи, моли"!

Међутим, у Новом Завету, Господ Исус Христос, када говори о казни, говори о последњем суду, после смрти. 

Истовремено, патња може бити последица греха, али пре свега као опомена да почне да се размишља другачије и да се промени начин живота.

Оно што је за верника најбитније је то, да хришћанство, православље и римокатолицизам, дају веру и наду у спасење душе, те је свако добро дело, сваки поправљени однос, сваки искрен опроштај, свака дубља молитва, корак више ка духовности, а тежња ка високој духовности је тежња ка спасењу и ослабађању душе од страха од смрти.
Помирљивост непомирљивости је најчешће узалудан посао, али када размислимо о ономе на чему смо засновали своја уверења, а то су принципи, онда поштујмо осим других и себе. Па, покушајмо!

За оне, који верују само у карму и реинкарнацију, а не у хришћанство, иако су рођени у њему, једно значајно појашњење. Како по теорији карме,  душа пре  нове инкарнације, а ради свог уздизања, бира све сама, од нације, родитеља, веза и везица, преко тегоба, тешкоћа, болести и проблема, места становања... и тако даље и надаље, по истом принципу бира и веру, те је сада изабрала хришћанство, што значи: „Нема више карме! Oвде је и крај и нови почетак! Дата ти је шанса да будеш спасен! Потруди се да нема више реинкарнације, да се више никада не вратиш овде! Промени се, подигни своју духовност!“.

Међутим, када се дође до овога, учитељи карме тада тврде, да вера није битна, али ако верујемо у принципе, које су сами поставили или прихватили, да бирамо све, онда бирамо и веру! Онда она постаје битна, али у контексту да нас више не занима кармa, и шта смо били, ВЕЋ ШТА ЋЕМО БИТИ! Схватамо да је дошло време за највећу промену и да смо стигли на крај наших кармичких путева и изабрали веру, која нам даје пут и наду у смирење, у спасење, спасење душе. Дата нам је шанса, да се више никада не вратимо, овде, на Земљу и у ову материјалност, вероватно једну од најлепших у Универзумима, у Рај! Рај, од кога су људи направили пакао!

Наша путовања и тражења су доспела на сам крај, а душа је близу циља. Уласком у веру, али и прихватањем, али пре свега и практиковањем учења, које смо сада сами изабрали, ми смо на почетку новог будућег живота и пута, где све зависи само од нас и Бога, коме се предајемо! Или се, другачији и обогаћенији, сада и много креативнији, враћамо, најзад својој кући и пријатељима!

А, ако и нема карме, онда је, тек, опет тако и још више, јер имамо и учитеља и учење и садашњи тренутак, за промену себе!

"И рече ми: сврши се! Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи наследиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син." (Отк. 21,6-7 )

И сада, поставља се оправдано питање, везе свих ових наведених ствари, религије и вере посебно и онога чиме се писац овога текста бави, још у наслову. Унапред анатемисање било ког и било чијег рада и живота, може довести само до могуће искривљене слике о појединцу, а себе ставити у позицију туђег судије. Зато је битно, да отворивши свој ум, a узевши оружје одбране, Свето Писмо у једној руци, крст у другој и са вером у Господа Исуса Христоса као Спаситеља, у срцу, бар покушамо да разумемо, ако треба и исправимо понеку заблуду. Путеви до истине, за свакога, воде кроз сопствене и личне тешкоће, проблеме, искушења, узлете и падове, успехе и неуспехе, добре и лоше односе, па и болести. Узроци свега тога могу бити многобројни, али су, са становишта аутора, наши избори и одлуке, суштина наших дешавања. Нисмо ли сами изабрали своје везе и везице, своје љубави, мужеве и жене, а онда читамо о огромном проценту породичних и људских драма и развода, чији смо и ми, можда, део? Значи ли то, да нам је то било неопходно? Да би се дошло до личне спознаје, уколико то не почне на време, долазе проблеми, али прво само као опомена, знак или путоказ, а касније, често и болест. Најчешће, тек онда, сви почињемо да мењамо начин размишљања или живота. Избор места становања, рецимо, може бити  добар пример за то, јер смо тиме изабрали мноштво ствари; саму локацију, место спавања (тиме и здравље или могућу болест), комшије и пријатеље, својој деци другове, школу и окружење, пут до школе, посла, врсту превоза, тиме део слободног времена, итд, итд. Зато, многи, многи људи, наизглед потпуно несвесно, управо својим изборима, бирају места, људе или ситуације које ће им донети одређене врсте проблема, да би се кроз спознају добра и зла, те најчешће кроз муку, определили за прави пут, да би се вратили вери. Патња није неопходна, али ма колико били интелигентни, памет нам најчешће није врлина.
Лично искуство и у сопственом животу и у раду, указује на присуство мноштва разних варијанти, као и присутност разноразних утицаја, свих могућих врста, као и то, да је тиме испуњен већи део живота, па је спознаја тога значајна, за анализу прошлости и садашњости, те откривање узрока садашњих проблема. Али, указује и на то, који је заиста истинити и прави пут у будућности, а будућност почиње  одмах, од сада, а тај пут је само један. То је пут кроз учење Господње и оне две, најважније заповести. И то је једина права смерница на животним раскрсницама, пут кроз активну веру наших предака.

Симбол Православља

"Ево долазим ускоро, и плата моја самном, да дам свакоме по делима његовим. Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак, први и последњи." (Отк. 22, 12-13)